ads

субота, 16. април 2016.

Јован Цвијић о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини

Увод. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине. Кратак приказ анексионе кризе

Аустро – Угарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину на Берлинском конгресу 1878. године. Формални господар Босне и Херцеговине је био још увек османски султан. Босна и Херцеговина су остале у саставу Османског Царства, али су биле под аустроугарарском управом.
 Аустро – Угарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине 6. октобра 1908. године. Цар Франц Јозеф је најавио анексију Босне и Херцеговине у писму немачком цару Вилхелму II 29. октобра 1908. године.[1] Ускоро, Франц Јозеф је прогласио присаједињење Босну и Херцеговину Аустро – Угарској.[2] Србија је протестовала против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине тражећи надокнаду.[3] Русија је пружила подршку српском захтеву.[4]
Османско Царство је признало анексију аустроугарску анексију Босне и Херцеговине споразумом са Аустро – Угарском око османског државног дуга.[5]
Немачка је подржала присаједињење Босне и Херцеговине Аустро – Угарској. Послала је руској влади ултиматум 1. Марта 1909. Године у којој је тражила руско признање анексије БиХ и Русија је морала признати аустроугарско присаједињење БиХ.[6] Српска влада је после тога морала прихватити анексију Босне и Херцеговине.

Цвијић о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини

Јован Цвијић је анализирао аустроугарску политику у Босни и Херцеговини у делу Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем које еје објављено 1908. године.[7] Објаснио је географски и економски положај Србије и значај Босне и Херцеговине за српски народ, анализирао је дух и смисао аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, образложио је гарантије које су биле потребне Србији и Црној Гори и дефинисао је српски проблем.
Цвијић је тврдио да најзаслужнији људи за српски народ у 19. веку потиче из Босне и Херцеговине.[8] Сматрао је становнике Босне и Херцеговине Србима.[9]
Јован Цвијић је објаснио у овој својој брошури да је повређен принцип националности на Берлинском конгресу јер су Босна и Херцеговина предате Аустро – Угарској.[10] Сматрао је да је тиме направљена лабилна равнотежа која не да мира ни Аустро – Угарској ни Србији ни Црној Гори.[11]
Сматрао је аустроугарску политику заузимања територија нелогичном.[12] Кад Аустро – Угарска изгуби једну област, тежи да заузме ма коју област. Цвијић је сматрао да је Аустро – Угарска хтела заузети Босну и Херцеговину из тих мотива.[13] Жеља за заузимањем Босне и Херцеговине била је династичка.[14] Народни слојеви Аустро – Угарске нису имали потребу за окупацијом и анексијом Босне и Херцеговине.
Цвијић је исправно приметио да да је Аустро – Угарска правдала окупацију Босне и Херцеговине обезбеђивањем залеђа Далмацији.[15] Аустро – Угарска није то испунила јер није везала ниједном пругом Далмацију и Босну и Херцеговину.[16]
Подразумевао је под аустроугарским духом управе подразумевао је суву аустријску администрацију и строг полицијски ред.[17] Аустроугарска власт је све регулисала и у све се мешала и убијала је сваку личну иницијативу. Цвијић је сматрао да аустроугарска администрација не зна права осећања народа.[18] Аустроугарски чиновници у Сарајеву су једва разумели српски језик и тешко су се споразумевали са босанскохерцеговачким становништвом.[19] Цвијић је исправно приметио да је царско – краљевска админидтрација била неповерљива према народу. Та администрација није могла да себи приближи босанскохерцеговачки народ и да га задобије.[20] Босанскохерцеговачки народ је сматрао зато да је аустроугарска управа његов непријатељ. Цвијић сматра да се та мржња пренела и на становништво Србије и Црне Горе.[21] То је био разлог држања великог броја жандармерије у Босни и Херцеговини који је био већи од броја британских жандара у Индији.[22]
Аустро – Угарска је ширила верску нетрпељивост у Босни и Херцеговини фаворизивањем католицизма. Број католика у Босни и Херцеговини се повећао за време аустроугарске управе.[23] Католици страног порекла су се досељавали у Босну и Херцеговину и кроатизовали су се.[24] Католици су много поправили свој социјални статус.[25] Аустроугарска администрација је сматрала православце и муслимане грађанима другог и трећег реда.
Босна и Херцеговина под аустроугарском управом је имала мање школа него Србија, Бугарска и Стара Србија.[26] Није имала универзитете. Школе нису давале научно и корисно знање. Наставници су били већином католици који су фаворизовали ученике католике.[27] У уџбеницима, кварио се српски језик јер се тешко могао разумети језик у уџбеницима.
Аустро – Угарска је отварала рударске компаније које су обављале послове у Босни и Херцеговини као у колонијама.[28] Осим руда, екслоатисане су и шуме.
У Босни и Херцеговини, није решено аграрно питање.[29] Босанско – херцеговачки сељаци нису имали своју земљу. Кметови су плаћали беговима трећину и држави десетину приноса земље.[30] Аустроугарска управа је тако задржала османски аграрни систем који је успостављен Саферском наредбом 1859. године. Једина разлика је што кметови нису плаћали десетину у натури него у новцу.
Јован Цвијић је добро приметио да је аустроугарска администрација показала највећи напредак у градњи железница.[31] Пруге су прављене за војне потребе, а не за привредне и трговачке потребе.
Осим железнице, саграђени су хотели и државна здања.[32] Аустроугарска управа је преувеличала грађење великих зграда пропагандом у штампи и литератури.[33] Желела је тиме доказати да су Босна и Херцеговина много напредовале, а сакривала је многе друге ствари.

Закључак

Јован Цвијић је добро оценио аустроугарску експанзионистичку политику. Аустро – Угарска је изгубила Ломбардију и Венецију и утицај у немачким државама стварањем Немачког царства и уједињене Краљевине Италије. Морала је наћи нову интересну сферу и нове територије. Одлучила је да нађе нове територије на Балканском полуострву.
Цвијић је одлично уочио да је аустроугарска администрација уводила строг полицијски режим и контролисала сваког појединца у Босни и Херцеговини. Ниједан становник Босне и Херцеговине није био безбедан и свако је био изложен шијунажи. Сваки становник Босне и Херцеговине је могао бити проглашен за државног непријатеља и велеиздајника. Аустроугарски режим је тако ширио страх међу босанско – херцеговачко становништво.
Само су католици поправили свој положај јер их је Аустро – Угарска фаворизовала. Аустро – Угарска је сматрана бичем католичанства и природно је настојала да босанскохерцеговачке католике претвори у повлашћено становништво.
Босанскохерцеговачки сељаци су имали исте обавезе према агама као и у време османске управе. Њихов положај се није поправио. Аустроугарска управа није се трудила да га побољша.
Једини успеси аустроугарске управе су били градња железнице и мноштво државних зграда и хотела. Аустроугарска администрација је приказивала зграде и хотеле као огроман напредак Босне и Херцеговине.
Јован Цвијић је добро познавао прилике у Босни и Херцеговини. Одлично је приказао положај становништва Босне и Херцеговине и аустроугарску политику у Босни и Херцеговини.

Историјски извори

Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем, Београд, 1908.
Francis Joseph to Wilhelm II, The Annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria – Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
Francis Joseph’s Proclamation of the Annexation of Bosnia and Herzegovina, 6. 10. 1908, Ibidem,
Литература
М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд, 1997.
С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914. Историја идеја, Београд, 2015, 662 – 748.
Горанко Илић



[1] Francis Joseph to Wilhelm II, The annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria - Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
[2] Francis Joseph’s Proclamation of the Annexation of Bosnia and Herzegovina, 6. 10. 1908, Ibidem.
[3] М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд, 1997, 390.
[4] Исто, 388.
[5] Исто, 389.
[6] Исто, 393.
[7] С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914, приређивач Милош Ковић, Београд, 2015, 688.
[8] Исто, 21.
[9] Исто, 20.
[10] Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем, Београд, 1908, 16.
[11] Исто, 17.
[12] Исто, 25.
[13] Исто.
[14] Исто.
[15] Исто, 26.
[16] Исто.
[17] Исто, 27.
[18] Исто.
[19] Исто, 28.
[20] Исто.
[21] Исто, 28 – 29.
[22] Исто, 29.
[23] Исто, 30 – 35.
[24] Исто, 34.
[25] Исто, 29.
[26] Исто, 37.
[27] Исто, 38.
[28] Исто, 41.
[29] Исто, 39 – 40.
[30] Исто, 40.
[31] Исто, 42.
[32] Исто, 41.
[33] Исто, 43.

Недостаци примене мултиперспективности у основној и средњој школи

Увод

Мултиперспективност представља посматрање историјских догађаја из више перспектива и способност и жељу да се одређена ситуација сагледава из другачије перспективе.[1] Главни циљеви мултиперспективности у настави историје су:
1.      Да не постоји обавезно исправна верзија историјског догађаја;
2.    Да је могуће описати и објаснити исти историјски догађај на различите начине;
3.    Да је сваки историјски приказ привремен;
4.    Да су историјски извори ретко непристрасни
5.     Да различита становишта у оквиру једне заједнице могу бити значајна као и она која деле две нације;
6.    Да људи као личности имају вишеструка одређења.[2]
Историјски извори чине основу мултиперспективности.[3] Мултиперспективност релативизује националне, конфесионалне и идеолошке истине.[4]
Мултиперспективност помаже ученицима да разумеју тумачења других људи.[5] Ученици би требало да тако развијају толеранцију и буду васпитани за демократско либерално друштво. Кроз наставу историје, предрасуде, стереотипи, мржња и идеолошке истине се не смеју ширити.
Који су недостаци концепта мултиперспективности?

Увођење концепта мултиперспективности би оптеретило уџбенике и рад наставника са ученицима. Уџбеници би морали имати више извода из историјских извора. Наставници би морали тражити историјске изворе и правити више задатака за ученике. Ученици би учили, осим гомиле историјских чињеница, историјска тумачења која им могу бити нејасна.
Ученици основне и средње школе немају велико знање из историје да би разумели разнолика тумачења историјских догађаја. Да би разумели одређена тумачења или формирали сопствено мишљење о одређеном историјском догађају или личности, морају имати више знања него што им нуде уџбеници. Ученици прво морају усвојити чињенице и да на основу чињеница доносе самосталне закључке.
Многе академске расправе нису за наставу историје у основној и средњој школи јер се  не очекује да ученици основне и средње школе постану образовани историчари. Ученици основне и средње школе не студирају историју.  После завршене основне и средње школе, ученици не постају историчари који би могли компетентно расправљати о многобројним дилемама историјске науке. Да би расправљали компетентно о одређеним питањима из прошлости, ученици би морали истраживати у архивима и библиотекама.
Ученици морају прво стећи одређено знање о историјском догађају, процесу или личности  да би расправљали о тумачењима историјских догађаја и процеса. Наставник историје не може сервирати ученицима различита тумачења одређеног историјског догађаја ако није упознао ученике са датим догађајем. Ученици би усвајали тумачења без размишљања ако не би ништа знали о историјском догађају на које се тумачење односи.
Истина о историјским догађајима, процесима и личностима постоје. Постојање различитих мишљења о историјским догађајима, процесима и личностима и различитих тумачења историјских догађаја и процеса не значи непостојање истине о њима. Истина о историјским догађајима, процесима и личностима се не мења ставовима, мишљењима и тумачењима. Историјска истина није исто што и тумачење, мишљење или став. Тумачења, мишљења и ставови могу бити погрешни, а историјска истина не може бити погрешна. Заговорници мултиперспективности поистовећују историјску истину са тумачењем, мишљењем или ставом. Ако је историјска истина исто што и тумачење, ученици би дошли до закључка да истина о једном историјском догађају не постоји, већ да постоји мноштво различитих истина о једном догађају.


Закључак

Ученици тешко могу расправљати о одређеним питањима из историје јер немају довољно знања. Морају прво сазнати одређене чињенице и истраживати у архивима да би могли расправљати о одређеним питањима. Знање које се добија из уџбеника није довољно да би ученици могли расправљати о разним становиштима и тумачењима.
Ученици морају знати да постоји истина о једном догађајима, процесима и личностима из прошлости, али и да су тумачења разкичита.



[1] R. Stradling, Multiperspektivnost u nastavi istorije. Priručnik za nastavnike, Beograd, 2004, 13 – 14.
[2] Исти, Настава европске историје двадесетог века, Београд, 2003, 130 – 131.
[3] М. Шуица, Како предавати мултиперспективност у Србији – изазови и ограничења, Настава и историја 2 (2004), 77.
[4] Исто, 78.
[5] Р. Михаљчић, М. Шуица, С. Кнежевић, Приручник за наставнике историје за шести разред основне школе, Београд, 2010, 60.

Les articles de l'histoire en français

 J'écris les articles de l'histoire en français pour les journaux et sites. Je suis un historien professionel et je m'appelle Go...