ads

субота, 16. април 2016.

Јован Цвијић о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини

Увод. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине. Кратак приказ анексионе кризе

Аустро – Угарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину на Берлинском конгресу 1878. године. Формални господар Босне и Херцеговине је био још увек османски султан. Босна и Херцеговина су остале у саставу Османског Царства, али су биле под аустроугарарском управом.
 Аустро – Угарска је прогласила анексију Босне и Херцеговине 6. октобра 1908. године. Цар Франц Јозеф је најавио анексију Босне и Херцеговине у писму немачком цару Вилхелму II 29. октобра 1908. године.[1] Ускоро, Франц Јозеф је прогласио присаједињење Босну и Херцеговину Аустро – Угарској.[2] Србија је протестовала против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине тражећи надокнаду.[3] Русија је пружила подршку српском захтеву.[4]
Османско Царство је признало анексију аустроугарску анексију Босне и Херцеговине споразумом са Аустро – Угарском око османског државног дуга.[5]
Немачка је подржала присаједињење Босне и Херцеговине Аустро – Угарској. Послала је руској влади ултиматум 1. Марта 1909. Године у којој је тражила руско признање анексије БиХ и Русија је морала признати аустроугарско присаједињење БиХ.[6] Српска влада је после тога морала прихватити анексију Босне и Херцеговине.

Цвијић о аустроугарској управи у Босни и Херцеговини

Јован Цвијић је анализирао аустроугарску политику у Босни и Херцеговини у делу Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем које еје објављено 1908. године.[7] Објаснио је географски и економски положај Србије и значај Босне и Херцеговине за српски народ, анализирао је дух и смисао аустроугарске управе у Босни и Херцеговини, образложио је гарантије које су биле потребне Србији и Црној Гори и дефинисао је српски проблем.
Цвијић је тврдио да најзаслужнији људи за српски народ у 19. веку потиче из Босне и Херцеговине.[8] Сматрао је становнике Босне и Херцеговине Србима.[9]
Јован Цвијић је објаснио у овој својој брошури да је повређен принцип националности на Берлинском конгресу јер су Босна и Херцеговина предате Аустро – Угарској.[10] Сматрао је да је тиме направљена лабилна равнотежа која не да мира ни Аустро – Угарској ни Србији ни Црној Гори.[11]
Сматрао је аустроугарску политику заузимања територија нелогичном.[12] Кад Аустро – Угарска изгуби једну област, тежи да заузме ма коју област. Цвијић је сматрао да је Аустро – Угарска хтела заузети Босну и Херцеговину из тих мотива.[13] Жеља за заузимањем Босне и Херцеговине била је династичка.[14] Народни слојеви Аустро – Угарске нису имали потребу за окупацијом и анексијом Босне и Херцеговине.
Цвијић је исправно приметио да да је Аустро – Угарска правдала окупацију Босне и Херцеговине обезбеђивањем залеђа Далмацији.[15] Аустро – Угарска није то испунила јер није везала ниједном пругом Далмацију и Босну и Херцеговину.[16]
Подразумевао је под аустроугарским духом управе подразумевао је суву аустријску администрацију и строг полицијски ред.[17] Аустроугарска власт је све регулисала и у све се мешала и убијала је сваку личну иницијативу. Цвијић је сматрао да аустроугарска администрација не зна права осећања народа.[18] Аустроугарски чиновници у Сарајеву су једва разумели српски језик и тешко су се споразумевали са босанскохерцеговачким становништвом.[19] Цвијић је исправно приметио да је царско – краљевска админидтрација била неповерљива према народу. Та администрација није могла да себи приближи босанскохерцеговачки народ и да га задобије.[20] Босанскохерцеговачки народ је сматрао зато да је аустроугарска управа његов непријатељ. Цвијић сматра да се та мржња пренела и на становништво Србије и Црне Горе.[21] То је био разлог држања великог броја жандармерије у Босни и Херцеговини који је био већи од броја британских жандара у Индији.[22]
Аустро – Угарска је ширила верску нетрпељивост у Босни и Херцеговини фаворизивањем католицизма. Број католика у Босни и Херцеговини се повећао за време аустроугарске управе.[23] Католици страног порекла су се досељавали у Босну и Херцеговину и кроатизовали су се.[24] Католици су много поправили свој социјални статус.[25] Аустроугарска администрација је сматрала православце и муслимане грађанима другог и трећег реда.
Босна и Херцеговина под аустроугарском управом је имала мање школа него Србија, Бугарска и Стара Србија.[26] Није имала универзитете. Школе нису давале научно и корисно знање. Наставници су били већином католици који су фаворизовали ученике католике.[27] У уџбеницима, кварио се српски језик јер се тешко могао разумети језик у уџбеницима.
Аустро – Угарска је отварала рударске компаније које су обављале послове у Босни и Херцеговини као у колонијама.[28] Осим руда, екслоатисане су и шуме.
У Босни и Херцеговини, није решено аграрно питање.[29] Босанско – херцеговачки сељаци нису имали своју земљу. Кметови су плаћали беговима трећину и држави десетину приноса земље.[30] Аустроугарска управа је тако задржала османски аграрни систем који је успостављен Саферском наредбом 1859. године. Једина разлика је што кметови нису плаћали десетину у натури него у новцу.
Јован Цвијић је добро приметио да је аустроугарска администрација показала највећи напредак у градњи железница.[31] Пруге су прављене за војне потребе, а не за привредне и трговачке потребе.
Осим железнице, саграђени су хотели и државна здања.[32] Аустроугарска управа је преувеличала грађење великих зграда пропагандом у штампи и литератури.[33] Желела је тиме доказати да су Босна и Херцеговина много напредовале, а сакривала је многе друге ствари.

Закључак

Јован Цвијић је добро оценио аустроугарску експанзионистичку политику. Аустро – Угарска је изгубила Ломбардију и Венецију и утицај у немачким државама стварањем Немачког царства и уједињене Краљевине Италије. Морала је наћи нову интересну сферу и нове територије. Одлучила је да нађе нове територије на Балканском полуострву.
Цвијић је одлично уочио да је аустроугарска администрација уводила строг полицијски режим и контролисала сваког појединца у Босни и Херцеговини. Ниједан становник Босне и Херцеговине није био безбедан и свако је био изложен шијунажи. Сваки становник Босне и Херцеговине је могао бити проглашен за државног непријатеља и велеиздајника. Аустроугарски режим је тако ширио страх међу босанско – херцеговачко становништво.
Само су католици поправили свој положај јер их је Аустро – Угарска фаворизовала. Аустро – Угарска је сматрана бичем католичанства и природно је настојала да босанскохерцеговачке католике претвори у повлашћено становништво.
Босанскохерцеговачки сељаци су имали исте обавезе према агама као и у време османске управе. Њихов положај се није поправио. Аустроугарска управа није се трудила да га побољша.
Једини успеси аустроугарске управе су били градња железнице и мноштво државних зграда и хотела. Аустроугарска администрација је приказивала зграде и хотеле као огроман напредак Босне и Херцеговине.
Јован Цвијић је добро познавао прилике у Босни и Херцеговини. Одлично је приказао положај становништва Босне и Херцеговине и аустроугарску политику у Босни и Херцеговини.

Историјски извори

Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем, Београд, 1908.
Francis Joseph to Wilhelm II, The Annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria – Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
Francis Joseph’s Proclamation of the Annexation of Bosnia and Herzegovina, 6. 10. 1908, Ibidem,
Литература
М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд, 1997.
С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914. Историја идеја, Београд, 2015, 662 – 748.
Горанко Илић



[1] Francis Joseph to Wilhelm II, The annexation of Bosnia and Herzegovina by Austria - Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
[2] Francis Joseph’s Proclamation of the Annexation of Bosnia and Herzegovina, 6. 10. 1908, Ibidem.
[3] М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд, 1997, 390.
[4] Исто, 388.
[5] Исто, 389.
[6] Исто, 393.
[7] С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914, приређивач Милош Ковић, Београд, 2015, 688.
[8] Исто, 21.
[9] Исто, 20.
[10] Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем, Београд, 1908, 16.
[11] Исто, 17.
[12] Исто, 25.
[13] Исто.
[14] Исто.
[15] Исто, 26.
[16] Исто.
[17] Исто, 27.
[18] Исто.
[19] Исто, 28.
[20] Исто.
[21] Исто, 28 – 29.
[22] Исто, 29.
[23] Исто, 30 – 35.
[24] Исто, 34.
[25] Исто, 29.
[26] Исто, 37.
[27] Исто, 38.
[28] Исто, 41.
[29] Исто, 39 – 40.
[30] Исто, 40.
[31] Исто, 42.
[32] Исто, 41.
[33] Исто, 43.

Недостаци примене мултиперспективности у основној и средњој школи

Увод

Мултиперспективност представља посматрање историјских догађаја из више перспектива и способност и жељу да се одређена ситуација сагледава из другачије перспективе.[1] Главни циљеви мултиперспективности у настави историје су:
1.      Да не постоји обавезно исправна верзија историјског догађаја;
2.    Да је могуће описати и објаснити исти историјски догађај на различите начине;
3.    Да је сваки историјски приказ привремен;
4.    Да су историјски извори ретко непристрасни
5.     Да различита становишта у оквиру једне заједнице могу бити значајна као и она која деле две нације;
6.    Да људи као личности имају вишеструка одређења.[2]
Историјски извори чине основу мултиперспективности.[3] Мултиперспективност релативизује националне, конфесионалне и идеолошке истине.[4]
Мултиперспективност помаже ученицима да разумеју тумачења других људи.[5] Ученици би требало да тако развијају толеранцију и буду васпитани за демократско либерално друштво. Кроз наставу историје, предрасуде, стереотипи, мржња и идеолошке истине се не смеју ширити.
Који су недостаци концепта мултиперспективности?

Увођење концепта мултиперспективности би оптеретило уџбенике и рад наставника са ученицима. Уџбеници би морали имати више извода из историјских извора. Наставници би морали тражити историјске изворе и правити више задатака за ученике. Ученици би учили, осим гомиле историјских чињеница, историјска тумачења која им могу бити нејасна.
Ученици основне и средње школе немају велико знање из историје да би разумели разнолика тумачења историјских догађаја. Да би разумели одређена тумачења или формирали сопствено мишљење о одређеном историјском догађају или личности, морају имати више знања него што им нуде уџбеници. Ученици прво морају усвојити чињенице и да на основу чињеница доносе самосталне закључке.
Многе академске расправе нису за наставу историје у основној и средњој школи јер се  не очекује да ученици основне и средње школе постану образовани историчари. Ученици основне и средње школе не студирају историју.  После завршене основне и средње школе, ученици не постају историчари који би могли компетентно расправљати о многобројним дилемама историјске науке. Да би расправљали компетентно о одређеним питањима из прошлости, ученици би морали истраживати у архивима и библиотекама.
Ученици морају прво стећи одређено знање о историјском догађају, процесу или личности  да би расправљали о тумачењима историјских догађаја и процеса. Наставник историје не може сервирати ученицима различита тумачења одређеног историјског догађаја ако није упознао ученике са датим догађајем. Ученици би усвајали тумачења без размишљања ако не би ништа знали о историјском догађају на које се тумачење односи.
Истина о историјским догађајима, процесима и личностима постоје. Постојање различитих мишљења о историјским догађајима, процесима и личностима и различитих тумачења историјских догађаја и процеса не значи непостојање истине о њима. Истина о историјским догађајима, процесима и личностима се не мења ставовима, мишљењима и тумачењима. Историјска истина није исто што и тумачење, мишљење или став. Тумачења, мишљења и ставови могу бити погрешни, а историјска истина не може бити погрешна. Заговорници мултиперспективности поистовећују историјску истину са тумачењем, мишљењем или ставом. Ако је историјска истина исто што и тумачење, ученици би дошли до закључка да истина о једном историјском догађају не постоји, већ да постоји мноштво различитих истина о једном догађају.


Закључак

Ученици тешко могу расправљати о одређеним питањима из историје јер немају довољно знања. Морају прво сазнати одређене чињенице и истраживати у архивима да би могли расправљати о одређеним питањима. Знање које се добија из уџбеника није довољно да би ученици могли расправљати о разним становиштима и тумачењима.
Ученици морају знати да постоји истина о једном догађајима, процесима и личностима из прошлости, али и да су тумачења разкичита.



[1] R. Stradling, Multiperspektivnost u nastavi istorije. Priručnik za nastavnike, Beograd, 2004, 13 – 14.
[2] Исти, Настава европске историје двадесетог века, Београд, 2003, 130 – 131.
[3] М. Шуица, Како предавати мултиперспективност у Србији – изазови и ограничења, Настава и историја 2 (2004), 77.
[4] Исто, 78.
[5] Р. Михаљчић, М. Шуица, С. Кнежевић, Приручник за наставнике историје за шести разред основне школе, Београд, 2010, 60.