Увод.
Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине. Кратак приказ анексионе кризе
Аустро
– Угарска је добила мандат да окупира Босну и Херцеговину на Берлинском
конгресу 1878. године. Формални господар Босне и Херцеговине је био још увек
османски султан. Босна и Херцеговина су остале у саставу Османског Царства, али
су биле под аустроугарарском управом.
Аустро – Угарска је прогласила анексију Босне
и Херцеговине 6. октобра 1908. године. Цар Франц Јозеф је најавио анексију
Босне и Херцеговине у писму немачком цару Вилхелму II 29. октобра 1908. године.[1] Ускоро, Франц Јозеф је прогласио присаједињење
Босну и Херцеговину Аустро –
Угарској.[2]
Србија је протестовала против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине
тражећи надокнаду.[3] Русија је пружила подршку
српском захтеву.[4]
Османско
Царство је признало анексију аустроугарску анексију Босне и Херцеговине
споразумом са Аустро – Угарском око османског државног дуга.[5]
Немачка
је подржала присаједињење Босне и Херцеговине Аустро – Угарској. Послала је
руској влади ултиматум 1. Марта 1909. Године у којој је тражила руско признање
анексије БиХ и Русија је морала признати аустроугарско присаједињење БиХ.[6]
Српска влада је после тога морала прихватити анексију Босне и Херцеговине.
Цвијић о аустроугарској управи у Босни и
Херцеговини
Јован
Цвијић је анализирао аустроугарску политику у Босни и Херцеговини у делу Анексија Босне и Херцеговине и српски
проблем које еје објављено 1908. године.[7]
Објаснио је географски и економски положај Србије и значај Босне и Херцеговине
за српски народ, анализирао је дух и смисао аустроугарске управе у Босни и
Херцеговини, образложио је гарантије које су биле потребне Србији и Црној Гори
и дефинисао је српски проблем.
Цвијић
је тврдио да најзаслужнији људи за српски народ у 19. веку потиче из Босне и
Херцеговине.[8] Сматрао је становнике
Босне и Херцеговине Србима.[9]
Јован
Цвијић је објаснио у овој својој брошури да је повређен принцип националности
на Берлинском конгресу јер су Босна и Херцеговина предате Аустро – Угарској.[10]
Сматрао је да је тиме направљена лабилна равнотежа која не да мира ни Аустро –
Угарској ни Србији ни Црној Гори.[11]
Сматрао
је аустроугарску политику заузимања територија нелогичном.[12]
Кад Аустро – Угарска изгуби једну област, тежи да заузме ма коју област. Цвијић
је сматрао да је Аустро – Угарска хтела заузети Босну и Херцеговину из тих
мотива.[13] Жеља за заузимањем Босне и Херцеговине била је династичка.[14]
Народни слојеви Аустро – Угарске нису имали потребу за окупацијом и анексијом
Босне и Херцеговине.
Цвијић
је исправно приметио да да је Аустро – Угарска правдала окупацију Босне и
Херцеговине обезбеђивањем залеђа Далмацији.[15]
Аустро – Угарска није то испунила јер није везала ниједном пругом Далмацију и
Босну и Херцеговину.[16]
Подразумевао
је под аустроугарским духом управе подразумевао је суву аустријску
администрацију и строг полицијски ред.[17]
Аустроугарска власт је све регулисала и у све се мешала и убијала је сваку
личну иницијативу. Цвијић је сматрао да
аустроугарска администрација не зна права осећања народа.[18]
Аустроугарски чиновници у Сарајеву су једва разумели српски језик и тешко су се
споразумевали са босанскохерцеговачким становништвом.[19]
Цвијић је исправно приметио да је царско – краљевска админидтрација била
неповерљива према народу. Та администрација није могла да себи приближи
босанскохерцеговачки народ и да га задобије.[20]
Босанскохерцеговачки народ је сматрао зато да је аустроугарска управа његов
непријатељ. Цвијић сматра да се та мржња пренела и на становништво Србије и
Црне Горе.[21] То је био разлог држања
великог броја жандармерије у Босни и Херцеговини који је био већи од броја
британских жандара у Индији.[22]
Аустро
– Угарска је ширила верску нетрпељивост у Босни и Херцеговини фаворизивањем
католицизма. Број католика у Босни и Херцеговини се повећао за време
аустроугарске управе.[23]
Католици страног порекла су се досељавали у Босну и Херцеговину и кроатизовали
су се.[24]
Католици су много поправили свој социјални статус.[25]
Аустроугарска администрација је сматрала православце и муслимане грађанима
другог и трећег реда.
Босна
и Херцеговина под аустроугарском управом је имала мање школа него Србија,
Бугарска и Стара Србија.[26]
Није имала универзитете. Школе нису давале научно и корисно знање. Наставници
су били већином католици који су фаворизовали ученике католике.[27]
У уџбеницима, кварио се српски језик јер се тешко могао разумети језик у
уџбеницима.
Аустро
– Угарска је отварала рударске компаније које су обављале послове у Босни и
Херцеговини као у колонијама.[28]
Осим руда, екслоатисане су и шуме.
У
Босни и Херцеговини, није решено аграрно питање.[29]
Босанско – херцеговачки сељаци нису имали своју земљу. Кметови су плаћали
беговима трећину и држави десетину приноса земље.[30]
Аустроугарска управа је тако задржала османски аграрни систем који је
успостављен Саферском наредбом 1859. године. Једина разлика је што кметови нису
плаћали десетину у натури него у новцу.
Јован
Цвијић је добро приметио да је аустроугарска администрација показала највећи
напредак у градњи железница.[31]
Пруге су прављене за војне потребе, а не за привредне и трговачке потребе.
Осим
железнице, саграђени су хотели и државна здања.[32]
Аустроугарска управа је преувеличала грађење великих зграда пропагандом у
штампи и литератури.[33]
Желела је тиме доказати да су Босна и Херцеговина много напредовале, а
сакривала је многе друге ствари.
Закључак
Јован
Цвијић је добро оценио аустроугарску експанзионистичку политику. Аустро –
Угарска је изгубила Ломбардију и Венецију и утицај у немачким државама
стварањем Немачког царства и уједињене Краљевине Италије. Морала је наћи нову
интересну сферу и нове територије. Одлучила је да нађе нове територије на
Балканском полуострву.
Цвијић
је одлично уочио да је аустроугарска администрација уводила строг полицијски
режим и контролисала сваког појединца у Босни и Херцеговини. Ниједан становник
Босне и Херцеговине није био безбедан и свако је био изложен шијунажи. Сваки
становник Босне и Херцеговине је могао бити проглашен за државног непријатеља и
велеиздајника. Аустроугарски режим је тако ширио страх међу босанско –
херцеговачко становништво.
Само
су католици поправили свој положај јер их је Аустро – Угарска фаворизовала.
Аустро – Угарска је сматрана бичем католичанства и природно је настојала да
босанскохерцеговачке католике претвори у повлашћено становништво.
Босанскохерцеговачки
сељаци су имали исте обавезе према агама као и у време османске управе. Њихов
положај се није поправио. Аустроугарска управа није се трудила да га побољша.
Једини
успеси аустроугарске управе су били градња железнице и мноштво државних зграда
и хотела. Аустроугарска администрација је приказивала зграде и хотеле као
огроман напредак Босне и Херцеговине.
Јован
Цвијић је добро познавао прилике у Босни и Херцеговини. Одлично је приказао
положај становништва Босне и Херцеговине и аустроугарску политику у Босни и
Херцеговини.
Историјски извори
Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски
проблем, Београд, 1908.
Francis Joseph to Wilhelm II, The Annexation of
Bosnia and Herzegovina by Austria – Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
Francis Joseph’s Proclamation of the Annexation of Bosnia
and Herzegovina, 6. 10. 1908, Ibidem,
Литература
М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд, 1997.
С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914. Историја
идеја, Београд, 2015, 662 – 748.
Горанко Илић
[1] Francis Joseph to Wilhelm II, The annexation of
Bosnia and Herzegovina by Austria - Hungary, 29. 9. 1908, http://wwi.lib.byu.edu/index.php/The_Annexation_of_Bosnia_and_Herzegovina_by_Austria-Hungary
[4] Исто, 388.
[5] Исто, 389.
[6] Исто, 393.
[7] С. Наумовић, Јован Цвијић, Срби 1903 – 1914,
приређивач Милош Ковић, Београд, 2015, 688.
[8] Исто, 21.
[9] Исто, 20.
[10] Ј. Цвијић, Анексија Босне и Херцеговине и српски
проблем, Београд, 1908, 16.
[11] Исто, 17.
[12] Исто, 25.
[13] Исто.
[14] Исто.
[15] Исто, 26.
[16] Исто.
[17] Исто, 27.
[18] Исто.
[19] Исто, 28.
[20] Исто.
[21] Исто, 28 – 29.
[22] Исто, 29.
[23] Исто, 30 – 35.
[24] Исто, 34.
[25] Исто, 29.
[26] Исто, 37.
[27] Исто, 38.
[28] Исто, 41.
[29] Исто, 39 – 40.
[30] Исто, 40.
[31] Исто, 42.
[32] Исто, 41.
[33] Исто, 43.
